Da li će i pod kojim uslovima njegov predlog biti prihvaćen još uvek se ne zna. On je, međutim, kao uslov za sticanje ovog prava naveo nepostojanje nikakve imovine, niti prihoda, kao i to da potencijalni “penzioneri” ne smeju da primaju nijedan vid socijalne pomoći.
U Ministarstvu za rad, s druge strane, smatraju da je postojeći način zaštite minimalnog standarda starijeg stanovništva u potpunosti primeren našim uslovima i potrebama.
“Mi ćemo u svakom slučaju nastaviti da pratimo i analiziramo stanje u ovoj oblasti. Bolji uvid će se dobiti kada bude zaživela socijalna karta, tako da će se u budućnosti nastaviti diskusija o tome da li je opravdano i potrebno uvesti socijalnu penziju u Srbiji i u kom obliku”, naglašavaju u Ministarstvu.
Oni tvrde da se u sistemu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji najniži standard štiti najnižim iznosom penzije. Taj iznos primaju penzioneri čiji bi čekovi na osnovu uplaćenog doprinosa i navršenog staža bili veoma niski. Pored toga, standard onih sa nižim penzijama dodatno se štiti isplatom novčanog iznosa kao uvećanja uz penziju, kao i isplatom jednokratne pomoći svim korisnicima.
Nadežda Satarić, iz nevladine organizacije “Amiti”, koja se bavi problemima starih, naglašava da je najpre sporno pitanje visina iznosa te minimalne penzije koja se najavljuje od 12.000 dinara.
“Znamo da je prosečna poljoprivredna penzija 12.605 dinara, pa deluje nesrazmerno da visina ovog primanja bude skoro pa ista. Ovo tim pre kada imamo u vidu i činjenicu da više od 100.000 penzionera, svih kategorija, prima čekove niže od 10.000 dinara”, smatra ona.
Predlog se, objašnjava ona, ne odnosi na sve starije osobe koje su van penzijskog sistema, već samo na one građane koji nemaju uslove za penziju, što znači da su oni bili u PIO sistemu i uplaćivali doprinose, ali kraći period od 15 godina, što je neophodni uslov za ostvarenje prava.
“To je dobra vest, jer nije pošteno da neko uplaćuje doprinose 10, 12 ili 14 godina i da ne dobije ništa. Međutim, zašto se onda uslovljava pa kaže da to mogu ostvariti samo oni koji nemaju imovinu niti prihode niti socijalnu pomoć. Razumem da ne treba u tom slučaju davati novčanu socijalnu pomoć, koja inače za starije od 65 godina, radno nesposobne, iznosi 10.537 dinara mesečno, ali ta davanja ne treba da se tiču imovine. Mislim da ako je ovo davanje po osnovu uplate doprinosa i naziva se minimalna garantovana penzija, ne bi trebalo da ima veze sa imovinom”, rekao je Satarić.
Sličnog je mišljenja i Katarina Stanić iz Centra za liberalno-demokratske studije i ona misli da ovakav sistem može da odvede u drugu krajnost:
“Nije pošteno da neko ko je uplaćivao staž ima istu penziju kao neko ko nije. Poseban je problem što se uplata doprinosa poljoprivrednika mnogo teže kontroliše od zaposlenih radnika, što će značiti da ukoliko se ovaj vid penzije uvede više niko neće ni uplaćivati doprinose”, rekla je ona.
Za Ljubisava Orbovića, predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije, trebalo bi da vodimo računa o svakom građaninu i pomognemo starijim ljudima koji nemaju penziju, ali da se ta pomoć ne može zvati penzijom.
“Bilo bi opasno tu pomoć nazivati penzijom, jer bi se onda ona shvatala kao socijalno davanje koje bi imali svi. Penzija je primanje koje čovek dobija na osnovu toga što je tokom radnog veka odvajao određeni iznos novca i uplaćivao ga u fond za penzijsko osiguranje, odakle treba, u periodu kada fizički više ne može da radi, da prima određenu nadoknadu. Novac koji bi se uplaćivao ljudima koji nisu radili ne može se nazivati istim imenom”, rekao je on.
Prvi čovek SSSS podržava ideju da se, u skladu sa mogućnostima, pomogne ljudima koji nisu radili da u starosti imaju osnovna sredstva za život, samo što, po njemu, mora da postoji razlika između onoga što je penzija zaslužena radom i socijalne pomoći.
DOPUNA ILI MINIMALAC
Nacionalna penzija trenutno postoji u oko 100 država sveta kao osnovni mehanizam zaštite starijih osoba od siromaštva. Negde su one samo dopuna, dok u drugima služe kao obezbeđenje minimalnog dohotka u starosti.
Neke države su problem rešile uvođenjem tzv. targetiranih penzija, kao u Finskoj, koja se dodeljuje na osnovu prebivališta, dok u Švedskoj postoji garantovana penzija. One se dodeljuju onima koji ne ispunjuju uslove iz penzijskog osiguranja, dok u Nemačkoj postoje programi socijalne pomoći dostupni celokupnom stanovništvu.
