Jedan od najvećih stručnjaka za transplantaciju matičnih ćelija u Nemačkoj i Evropi je profesorka dr Nadežda Basara, za koju zna ceo svet i priča o njenim uspesima u lečenju teško obolelih pacijenata.
Dr Basara je trenutno direktor interne medicine na Malteser St. Franziskus bolnici u nemačkom gradu Flensburgu. Pre 17 godina je došla u Nemačku bez znanja nemačkog jezika, ali to joj nije bila prepreka da ga nauči i u isto vreme napravi uspešnu karijeru, postane docent, i kao prva doktorka iz jugoistočne Evrope koja nije rođena i školovana u Nemačkoj, postane profesor medicine, piše makedonski dnevni list Večer.
Pet
Među pacijentima koje je lečila dr Basara, veliki broj ljudi je iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, a domaća javnost ju je upoznala po uspešnom lečenju teško obolelog od aplastične anemije Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije, kao i poznatog voditelja RTS, Dejana Dekija Pantelića, koga je izlečila od tumora na krajnicima.
Pantelić
Lista poznatih ličnosti koje je dr Basara lečila se tu ne završava, jer neke poznate ličnosti ne žele da im se ime pominje u javnosti. Pre 13 godina je transplantacijom matičnih ćelija od nesrodnog donatora izlečila mladog pacijenta iz Srbije obolelog od najtežeg oblika akutne limfoblasne leukemije, filadelfija pozitivne i to je prvi pacijent s Balkana izlečen od te bolesti.
Povodom dana državnosti Srbije odlikovana je zlatnom medaljom, a prošle godine Crna Gora joj je dodelila državljanstvo za zasluge u lečenju njihovih pacijenata.
Ovo je intervju sa dr Basarom, koji je izašao nedavno u makedonskom listu Večer.
*Opišite nam vaš put od doktora u Srbiji do vrhunskog hematologa i onkologa u Nemačkoj?
Put nije bio nimalo lak. Te prelomne 1997. imala sam 39 godina, skladan brak, dvoje divne dece i supruga koji me je uvek u životu podržavao. Sa završenom medicinom, magistraturom, doktoratom i specijalizacijom u Beogradu radila sam kao načelnik funkcionalne dijagnostike na Institutu za hematologiju Kliničkog centra Srbije. Dok je direktor bio prof. dr Rolović sve je odisalo napretkom i znanjem i značili smo sve do 1994. nešto u Evropi. NJegovim odlaskom u penziju nastao je preokret za mene saznanjem da nova direktorka nije imala viziju napretka instituta, već je mislila samo na svoje lične interese.
U dogovoru sa suprugom odbijam dva poziva iz Pariza i prihvatam poziv prof. Fauzera iz Nemačke, odlazim prvo ja, a suprug se malo kasnije pridružio sa decom. Tamo sam, prosto rečeno, “bačena u vatru” u rad sa najtežim hematološkim bolesnicima i dodatno me postavlja za najodgovorniju osobu pred nemačkim zakonom o lekovima u proizvodnji transplantata i krio-konzerviranju matičnih ćelija. Vrlo brzo postajem načelnik hematologije i onkologije.
Za sve to vreme učim nemački jezik koji u početku nisam znala (sporazumevala sam se na engleskom i francuskom), učim za nostrifikaciju diplome, specijaliziram internu medicinu i hematologiju i onkologiju, pišem naučne radove, kao docent sa nostrifikovanom titulom doktora nauka držim vežbe i predavanja studentima u Majncu i držim vežbe nemačkim kolegama sa posla iz dijagnostike.
Na Univerzitetu u Majncu sam predložena za profesora medicine, a titulu dobijam po prelasku na Univerzitetsku kliniku u Lajpcigu, gde sam pozvana da budem glavni načelnik hematologije i onkologije. Tamo sam vodila i transplantacioni centar matičnih ćelija kao i proizvodnju transplantata matičnih ćelija i njihovo krio-konzerviranje. Ubrzo izbijamo na prvo mesto u Nemačkoj po broju i uspešnosti transplantiranja, a mene Evropsko društvo transplantatora postavlja za glavnog inspektora transplantacionih centara po Evropi. Videvši moje uspehe na svim poljima hematologije i onkologije Malteški red Nemačke me poziva za direktora interne medicine u njihovoj bolnici u Flensburgu, što sam pre četiri godine i prihvatila.
*Kakav tretman imate tamo kao Srpkinja i da li vam je to bila prepreka u karijeri?
– U Nemačkoj se pre svega ceni rad, i ako radite uspešno, bićete prihvaćeni. Međutim, da biste uspeli kao stranac u Nemačkoj, a posebno kao Srpkinja, morala sam da budem uvek duplo bolja od njih. To nije uvek nailazilo na simpatije od strane mojih kolega, ljubomora je ljudska osobina i naravno postoji i kod Nemaca. Pre dve godine sam, na primer, doživela da je u regionalnim novinama izašao veliki članak o nedostatku lekara u Nemačkoj, kao i zapošljavanju i problemima lekara iz inostranstva. U okviru tog članka je objavljeno da se “priča” da ja dajem prednost pacijentima iz Srbije u odnosu na nemačke pacijente, sto je svakako nonsens za svakoga ko poznaje kodeks lekarske profesije i Hipokratovu zakletvu, a naročito mene kao osobu i lekara kome nikada nije bila bitna ni nacionalnost, ni boja kože, ni veroispovest pacijenta.
*Šta biste vi preporučili vašim kolegama u Makedoniji i šta je put do uspeha jednog dobrog specijaliste?
Put do uspeha je samo optimalno i sveobuhvatno lečenje bolesnika sa najboljim mogućim metodama koje postoje. U Beogradu nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da ne mogu da kod bolesnika primenim transplantaciju od srodnog ili nesrodnog donatora, a znala sam da sa tom metodom mogu da ih izlečim. Za mene je bilo neprihvatljivo da posedujem znanje, a da ne mogu da ga primenim. Otišla sam u Nemačku 1997. da bih mogla da radim kompletnu i najbolju medicinu i na taj način izlečim mnogobrojne pacijente.
*Šta znači brza i dobra dijagnostika za uspeh u lečenju bolesti?
– Sve! Dobra i brza dijagnostika određuje sudbinu bolesti, da li pacijent ima šanse da bude izlečen ili ne i zbog toga je izuzetno važna. Trenutno kod svih malignih bolesti je neophodna molekularna dijagnostika koja je u Nemačkoj gotova u roku od 48 sati. Takvu efikasnost nema nijedna zemlja u Evropi, čak ni Švedska koja se smatra jednom od zemalja sa najboljom zdravstvenom zaštitom u Evropi.
*Koliki je procenat izlečenih pacijenata sa malignim bolestima u vašoj bolnici?
– Za ove četiri godine, koliko vodim onkologiju, hematologiju, pneumologiju, dijabetologiju i intezivnu medicinu u bolnici Malteser St. Franziskus Flensburg procenat izlečenja malignih bolesti je 90 odsto. Taj podatak se odnosi na praćenje bolesnika dve godine posle lečenja u bolnici jer kasnije nisu svi revnosni u kontrolama, tako da ne možemo da dalje vodimo evidenciju o njihovom zdravstvenom stanju.
*Po kojim medicinskim protokolima lečite akutne leukemije, limfome i aplastične anemije i da li u lečenju matične ćelije daju dobre rezultate?
– Po najsavremenijim protokolima koji se primenjuju u svetu. Transplantacija matičnih ćelija i dalje je jedina metoda sa kojom mogu da se izleče gore navedene bolesti i pored velikog broja novih lekova koji su registrovani za neke od malignih bolesti.
*Koliko ste transplantacija matičnih ćelija u vašoj uspešnoj karijeri realizovali?
– Blizu sam brojke od 1.900, ali to nije toliko bitno, već koliko sam uspešno transplantirala. Svetski rezultat od 86 odsto preživljavljanja dve godine posle transplantacije postigla sam u Lajpcigu, a nadmašila ga sigurno sa transplantacijama u Flensburgu, koji je trenutno 90 odsto uspešnosti za tri godine od otvaranja transplantacionog centra.
*Da li imate pacijente iz Makedonije i koliko njih je izlečeno ovom metodom?
– Sa zadovoljstvom mogu da kazem da od 17 godina koliko transplantiram u Nemačkoj, u poslednjih 10 godina uspešno lečim i transplantiram pacijente iz Makedonije. Transplantacijom matičnih ćelija sam izlečila do sada najmanje 20 pacijenata iz Makedonije.
*Da li je transplantacija matičnih ćelija od nesrodnog donatora revolucionarno dostignuće u medicini i kod kojih malignih oboljenja daje dobre rezultate?
– Transplantacija matičnih ćelija od nesrodnog donatora se primenjuje u Nemačkoj preko 30 godina i činjenica da su rezultati isti kao i kod transplantacije od srodnog donatora (brat ili sestra) je veliki uspeh, ali ne bih mogla da kažem da se radi o novom revolucionarnom dostignuću. Alogena transplantacija daje odlične rezultate kod akutnih leukemija, mijelodisplastičnih sindroma, limfoma i teških oblika anemija.
*Da li su kvalitetan način života i preventiva dobar način zaštite od malignih bolesti?
– Kvalitetan način života, pod kojim se između ostalog podrazumeva najmanje 30 minuta dnevno telesne aktivnosti u smislu šetnje, brzog hodanja, trčanja, uz mediteransku ishranu, puno povrća, redovnog korišćenja voća, ribe, belog mesa, bez pušenja i preteranog konzumiranja alkoholnih pića je najbolja preventiva i zaštita od malignih bolesti. Nažalost, to ipak nije dovoljno. Genetika, kao i izlaganje opasnim hemijskim materijama i zračenju igraju veoma važnu ulogu u nastajanju malignih bolesti. Zračenje osiromašenog uranijuma koji je korišćen prilikom bombardovanja Srbije 1999. godine je dokazano kao riziko faktor za nastajanje malignih bolesti.
